Историја Београда
Историја Београда датира у прошлост до 7000. п. н. е. Винчанска култура, једна од најважнијих праисторијских култура Европе, је настала у околони Београда у 6. миленијуму п. н. е. У старом веку, трачко-дачка племена су насељавали ову област, да би Келтиосвојили насеље на месту данашњег Београда и дали му име Сингидун. Римљани су освојили град за време цара Октавијана Августа и дали му статус муниципија половином 2. века. Град су населили Словени су око 520. Београд је неколико пута прелази у поседВизантије, Бугарске, Угарске и Србије. Османско царство је освојило Београд 1521. и касније у њега пренело седиште санџака. Од краја 17. века град је често прелазио под османлијску или хабзбуршку власт. Београд је постао главни град Србије 1841. Северни део Београда је остао хабзбуршки погранични крај све до 1918. Због свог стратешког положаја, око града се водило више од 115 ратова и био је рушен 44 пута. Београд је био главни град Југославије (у свим њеним облицима) од њеног основања 1918, па до коначног радзруживања 2006.
Римска владавина
Римљани су почели да освајају земље око Сингидуна током 1. века п. н. е. Гај Квинт Скрибоније Курио, проконзул Македоније је напао унутрашњост Балканског полуострва све до Дунава, покушавајући да истера Скордиске, Дарданце, Дачане и друга племена. Римљани су остали само на кратко и оставили област ван римске управе. Стога се мало зна о тим операцијамма или када је ова област организована у провинију Мезију. Римске легије предвођене Силаном су стигле до Београда 34. или 33. п. н. е. Област није била стабилизована све до Октавијанове владавине, када је Марко Лициније Крас, унук Цезаровог тријумвира и проконзул Македоније, коначно умирио регион 29. п. н. е. Мезија је званично организована у провинцију неко време пре 6. године, када је први пут поменут њен управник Аул Цецина Север. Име града је романизовано у Сингидунум. Сингидунум је постао једна од главних насеобина провинције, смештен између Сирмијума (Сремске Митровице иВиминацијума (Костолца), док се са друге стране налазио Таурунум (Земун). Иако су и Сирмијум и Виминацијум били значајнији градови од Сингидунума, град је задржао свој значај због свог стратешког положаја дуж пута Via militaris, важног римског пута који је повезивао римске тврђаве и насеља дуж дунавског лимеса.
Османско царство
Турци су под вођством султана Сулејмана Величанственог, 28. августа 1521. успели да освоје Београд. Град је срушен и спаљен, а пут ка Будиму и Бечу отворен. Померањем границе на север, мења се стратешки положај Београда, и у наредних 150 година, остао је релативно миран град са значајном трговачком и саобраћајном функцијом. Од септембра 1521. из Смедерева је пресељено седиште санџака, а његов бег је био Крајишник Бали-бег Јахјапашић.
Померањем турске границе на север, дотадашње погранично утврђење је израсло у управно, војно, трговачко и саобраћајно средиште тог дела турског царства. У тек обновљеном граду оријенталног изгледа, све више је цветало занаство и трговина. У почетку турске владавине већинско становништво је било муслиманско. Турака је било мало, а потурица са Балкана много.[11] Он је стециште трговаца из Дубровника, Венеције, Грчке и Аустрије и занатлија Турака, Јермена, Срба и Рома. Од занатлија истицале су се абаџије, ашчије, пушкари и други. Поред чаршије, Османлије су за 146 година своје владавине подигле 6 каравансараја, два безистана, два имарета, седам хамама, више школа и текија и око 40 џамија.
Ослобођење
После убиства Мустафа-паше 1801., дахије су успоставиле своју власт у граду и околним селима. То је било време потпуног безвлашћа, јањичарског насиља и пљачки. Оно је завршено сечом кнезова и других виђенијих Срба. Буђење националне свести и догађањи око сече кнезова довели су до подизања Првог српског устанка 1804. г. Устанак под вођством Карађорђа имао је од самог почетка за циљ и ослобађање Београда. После две године борби, град је освојен 1806., а Београдску тврђаву 1807. Београд је поново постао главни град Србије. У Београду је већ 1807. заседао иПравитељствујушчи совјет сербски, а од 1811. ту су се налазила и прва министарства. Из Аустрије и других крајева су долазили виђенији људи и интелектуалци, међу којима су Сима Милутиновић Сарајлија, Иван Југовић, Доситеј Обрадовић, који су 1808. године основали прву Велику школу.
Динамичан развој Београда прекинут је турским освајањем 1813. године, а репресалије које су уследиле довеле су до Другог српског устанка устанка 1815. г. Вођа устанка, кнез Милош Обреновић, успео је да унесе више дипломатије у односе са Турцима. Он у Београд, уз одређене повластице, све више насељава српски живаљ са југа, па Турци, готово у бесцење, почињу да продају имања и куће. Турци су задржали тврђаву, док је варош припала Србима. У Београду је 1830. прочитанСултанов хатишериф о аутономији Србије. У граду се подижу први значајни објекти: Конак кнегиње Љубице, Саборна црква у Београду, дворски комплекс у Топчидеру, итд. Сем своје привредне функције Београд је постао и значајно културно средиште. 1831. године отпочела је са радом прва штампарија у Београду. Из Крагујевца 1835. је пренета штампарија и почеле су да излазе "Новине србске", прве новине у Београду. Прва пошта отворена је 1840. У граду су отворене Богословија, прва гимназија и град постаје уточиште бројних културних стваралаца тог времена попут: Вука Караџића, Јована Стерије Поповића,Јоакима Вујића, Димитрија Давидовића и других. Године 1841. Београд постаје престоница Кнежевине Србије за време прве владавинеМихаила Обреновића. Народни музеј у Београду основан је 1844. а 1855. успостављена прва телеграфска линија Београд - Алексинац.
Присуство турске војске у тврђави спутавало је развој Београда. Међутим, догађаји око убиства једног српског дечака на Чукур чесми, када је дошло до бомбардовања београдске вароши, бивају поводи да се почне преговарати око дефинитивног одласка турске војске из српских градова. Турски командант Београда Али-Риза паша предаје 1867. на Калемегдану кнезу Михаилу кључеве београдског града. После владавине од 346 година, 18. априла 1867. Турци су коначно напустили Београд. Београд је постао слободан симболичном предајом кључева када су и турске војничке страже замењене српским војницима, а поред заставе Турске подигнута је и застава Србије.
На почетку српско-турског рата 1876. са тврђаве је коначно скинута застава Турске. На Берлинском конгресу 1878. призната независност Србије. 1882. Србија постаје краљевина, а Београд њена престоница.
То је био нови подстицај бржем привредном и културном развоју града. У другој половини 19. века извршена је урбанистичка и остала европеизација. Централни положај имала је Улица кнеза Михаила, најкраћа веза између тврђаве и вароши. Она убрзо постаје и најважнији трговачко пословни центар, какву је улогу и данас задржала. Прве телефонске линије уведене су 1883. у Београду Старе занате замјењује индустрија, а трговину и саобраћај поспешује изградња пруге Београд-Ниш и железнички мост на Сави 1884. Прва водоводна мрежа у граду пуштена је у рад1892. Електрично осветљење је уведено 1893, а 1894. је кренуо први електрични трамвај.[15] Град је добио парабродско друштво и значајне научно-културне установе.
